Pitam se, šta rade ljudi ovog grada? Kada ne rade.
Razumijem ja da treba preživjeti. I toga se uopšte ne dotičem. Ali ima onih koji daleko od toga da "preživljavaju". Onih za koje bismo mogli reći da žive. Normalno. Pristojnim životom. Mislim, kako se to već kaže.
E oni, ti me zanimaju.
Njihovi životi. U četiri zida, između dvije ulice, ispred dva kafića…
Mimo pranja veša, spremanja ručka i spremanja dječijih igračaka.
Šta rade?
Šta ih inspiriše?
U čemu uživaju?
Šta ih ostavlja bez daha?
Gdje nalaze mir? Utočište?
Za čim žude? Uzdišu?
To… baš to… zanima me.
Jer, shvatila sam jedno. Da nikako ne mogu da shvatim. Da ljudi oko mene ne uživaju ni u čemu, nemaju inspiracije ni za što, ne gube dah ni pred čim, ne nalaze utočište nigdje, ni u čemu, ne žude, ne uzdišu… ne žive.
Preživljavaju. Dan za danom… Iako imaju sve pogodnosti za život.
Ne vjerujem u situacije. Društvene. Koje otimaju naše živote. Ne vjerujem, jer bila sam u više takvih. Onih koje nas formiraju i transformiraju. Sastavljali smo se i rastavljali desetinama puta. Od onog prvog puta. I prvog cijepanja na komade.
I taj prvi put, kao ni oni posljedni, nisu oteli moj život. Naše živote. Ubiti, da. Mogli su. Ali natjerati nas da živi prestanemo disati… da ne sanjamo, ne maštamo, uzdišemo… ne, to nisu mogli.
Zato ne mogu ne pitati kako to da sada ne dišemo? Ne živimo? Poslije svega? Kako to da smo se sveli na posao, auto, kuću, kafanu…? Kako to da ne želimo više? Sve? Pa makar to "sve" bio samo mali tren svakodnevne žudnje.
Po prvih puta… opažam te ljude koji guraju kolica po šoping centrima, guraju auta na parking mjestima, guraju nokte u beauty salonima, guraju listiće po kladionicama… guraju sebe okolo, i po prvi put vidim samo prazne krpene lutke, ispuhale marionete koje ne idu nigdje, ne tragaju ni za čim i ništa ne žele. Sem, of course, novog LCD-a, iPhonea i po mogućnosti Audija.
Znam, nije puno drugačije nego "vani".
Ili ipak jeste?
Moje iskustvo bliže je ovoj drugoj tvrdnji… mada, to je opet samo jedno iskustvo, više, manje.
Ali ono što mene "izjeda" jeste… zar ne bi trebalo biti? Posve drugačije. Nakon svega. Drugačije. Da ne bi bilo uzaludno. Sve.
Jer, svaki dan kada udahnem… živim 100 000 života. Tuđih. Svaki dan zamislim njihove oči uprte u mene. Kako mi govore o čemu su sanjale, za čim žudile, pri pomisli/pogledu na šta uzdisale, za čim disale…
I onda dišem, želim, sanjam, uzdišem… letim… 100 000 puta snažnije, 100 000 puta više.
I zato pokušavam i ne mogu… da razumijem ljude… oko sebe… Koji ne uživaju ni u čemu, nemaju inspiracije ni za što, ne gube dah ni pred čim, ne nalaze utočište nigdje, ni u čemu, ne žude, ne uzdišu… Mrtvace… žive.
da, mi jesmo svi zivi mrtvaci, samo nesto cekamo, citav zivot ensto cekamo… ja mislim da smo svi postali antisocijalni i to nas najvise ubija,,,pokusavamo olaksati sebi zivot, i tako se udaljavamo jedni od drugih jer sve manje trebamo pomoc od drugih, tehnologija sve pruza sada… i tako postajemo stranci..
Dobar post.
Mislim, zalosno, ali veoma dobro opisano.
možda izgovor nalazimo u društvenoj slici koja nas okružuje. ali mislim da se bosna generalno uklapa, ili počinje da uklapa, u tu sliku regionalne depresije ili ako hoćeš evropskog pesimizm. mi smo, ako ništa, gledano u okvirima evropskog kontinenta, imali duše i emocija. sada ni to više nemamo